Gloria magazin, Februar 2006.

KAKO POBEDITI SEBE

Jedine bliznakinje šahovski velemajstori na svetu su Alisa i Mirjana Marić. Rodjene su u Njujorku, iz kog su došle u Beograd sa godinu dana, a vratile su se u njega samo jednom, zbog turnira. Otac Nebojša, matematičar, verovao je da će kćerke zavoleti njegovu omiljenu igru, pa je požurio da in upozna s pravilima na crno-beloj tabli. Figurice su zamenile dotadašnje igračke, omađijavši maštu trogodišnjakinja. Nestrpljivo su čekale da im se otac vrati s posla, jer je tad počinjala prava zabava. I majka Živana je ušla u začarani krug polja i poteza, naučivši šah samo da bi njene kćerke vežbale s njom. Tvrde da nijedna ne bi postigla baš toliki uspeh da nije bilo one druge. Ključ I afirmacije vide baš u ravnopravnom šahovskom protivniku kog su imale jedna u drugoj.

- Neprestano smo igrale. S mamom je bilo najlakše, brzo smo je diskvalifikovale. Tata je več bio ozbiljniji problem. Kad smo pošle u školu, matematika je ugrozila magijsku moč šaha. Obe smo, kao po nekom diktatu za blizance, istovremeno zavolele šah, pa matematiku, a i neke druge stvari, šport, čak i balet. Nije nam dugo trebalo da se vratimo starom, dobrom šahu. Igrale smo jedna protiv druge, stalno. Imale smo jedna drugu, a obe smo bile raspoložene za svaku novu partiju. Mirjana i ja ne bismo tako brzo napredovale da nismo stalno igrale s jednakim šahistom. Drugi su, možda, čekali danima na pristojan duel. Kod nas je bilo lakše. Sestra bliznakinja je odličan i stalan protivnik. Tako smo napredovale brže od ostalih.

Na takmičenja su dugo dolazile u pratnji oca. Turniri su se održavali na različitim delovima planete. Mirjani je najdraži onaj u Izraelu 1986, kad je postala kadetska prvakinja sveta. Alisa je reprezentativka, a svojim najvećim uspehom smatra što je na pojedinačnim prvenstvima dva puta zvanično proglašena za treću šahistkinju sveta. Tokom igre, na tabli su istresale inteligenciju, ali i karakter. Dok se na Alisinom licu nikad nije primećivalo da li gubi ili pobeđuje, Mirjana bi se tokom lose partije zacrvenela kao paprika.

- Osetljivija sam, pa je mami bilo lakše da proceni partiju kad ja igram, nego kad je Alisa na bojnom polju. Sa izazovom i pritiskom suočene smo od devete godine, kad smo prvi put bile na turnim. Ubrzo smoprešle u seniorsku konkurenciju, a to je značilo da smo pobeđivale starije od sebe.

Sestre Maric, kako su ih zvali učesnici turnira, bile su zanimljive takmičarima, novinarima, ljubiteljima šaha. Bliznakinje, uvek najmlađe, a još i pobeduju.

- Bio je to kontrast: odrastao čovek, velemajstor, a preko puta njega devojčica, jedna od Marićevih. Muškarci sebe smatraju boljim šahistima. Nisu pod-nosili ni kad smo ih kasnije, kao starije, primoravale da predaju partiju. Ipak, sujeta im je bila najteže ran­jena kad smo ih pobeđivale kao devojčice. Nikad ih se nismo plašile. Kad bismo ih Mirjana i ja pobedile, uvek su imali iste izgovore: Nešto mi nije dobro danas. Bolestan sam, imam temperaturu. Ispalo je da nismo imale nijednog zdravog protivnika. Posle su nas zaista poštovali. Na nekom od tih turnira su meni, dvanaestogodišnjoj devojčici, počeli da persiraju.

Autor: Jelena Stevanović